Nekada je Osečina bila odsečena od sveta, pa usmena predanja kažu da po tome dobi ime. Ko bi se uputio u Podgorinu mogao bi pod gustom gorom nabasati samo na hajduke ili divlje zveri. Danas se do naše, sada pitome varoši u Zapadnoj Srbiji može stići putevima preko Valjeva (32 km), Loznice (42 km), Ljubovije (38 km) ili Šapca (61 km). Od Beograda smo udaljeni 128 km. Kada god je u našem kraju započinjala izgradnja pruge izbio je rat. Tako smo u XX veku tri puta ostali bez nje. Valjda ćemo u XXI veku imati više sreće i sa prugom i sa ratovima. Oko 16000 stanovnika naše male opštine uglavnom se bavi poljoprivredom i to voćarstvom. Naše podneblje je najpovoljnije za uzgajanje šljiva i malina. I na kraju, odnosno na početku ovog vodiča da kažemo da Podgorinu treba posetiti zato što imamo sočno voće iz bogomdanog spoja klimatskih uslova i prirode. Ono što su nam biljke podarile vredne ruke pretvaraju u pitku šljivovicu bez koje se ne može zamisliti nijedno slavlje u Srbiji. Trudimo se da budemo ljubazni i gostoljubivi domaćini, a pored voća nadaleko hvale i naše domaće specijalitete i pečenje. Goste privlačimo i pristupačnim cenama pića i ostalih ugostiteljskih usluga. Slučajno (ili namerno) ostali smo bez teške industrije, pa je zato naša priroda sastavljena od 319 km voćnjaka, malinjaka, pašnjaka, njiva i šuma ostala očuvana i nezagađena. Sklad mir i bezbrižna opuštenost provincije su odlika i našeg malog mesta. Preostaje nam samo da uputimo poziv svima onima kojima se dopada ono što posedujemo.